Po starom narodnom obicaju,jos iz cuvenja,tacno u ponoc ,kada nastupi Bogojavljenska noc,valja stati iznad otvorenog neba i zaistiti zelju.Jednu.Jedinu.Po predanju,kazu ispunjava se.Do pre petnestak dana slabo sam stajao sa zeljama.ne zato sto ih nisam imao,vec nisam verovao u njih.Osim toga, daleke 1991 sam na ovu istu noc,bas isto kao i sada,pod vedrim nebom stajao na velikom igralistu.Prvi put sam tada,a I posldji,pomisli zelju na ovu noc.Zelja je bila da Crvena Zvezda postane najbolji klub u Evropi.Ne znam da li sam ikada do tada,a i kasnije pozeleo nesto tako snazno. I ne znam koliko je najvijaca stajalo iznad neba te tople, januarske noci moleci se za istu zelju .Cetiri meseca kasnije u Bariju,kada je novi sampion tracao pocasni krug na stadionu Sveti Nikola,setio sam se Bogojavljenske noci.Od tada, nikada vise nisam nista pozeleo na ovu noc.Sve do sada.Opet je topla noc.Gledam u sat,jos svega nekoliko minuta.Pred starim orahom sam.Da li je bilo potrebno bas da prodje citavih 23 godina, i da opet pozelim nesto tako jako.ili, tek sam sada, dok su minuti delili 19 januar ,shvatio da bas nisam takvih zelja svih prethodnih godine, koje bih zazeleo nocas…
Noc.Moj omiljeni deo dana.Sam sa svojim mislim,konacno.One vuku nedokucivim prostranstvima.Pomalo zamisljeno lutam po ostacima dana.UBeogradu danas se ziva pela cak do 15 podeljka.Osecao se miris proleca,a sunce je prosto milovalo.Od pre nekoliko dana moje sve,misli,vreme,sve moje miluje jedna osoba,zbog cijeg postajanja ,sam na savrsenom putu da promenim misljenje,ne samo o svom, vec o zivotu uopste.Januar uopste nije na spisku mojih omiljenih mesecea na kalendaru.Oceva smrt.Saobracajna nesrca.Gubitak jednog sna.Neminovnost davnog rastanka…..i jos nekoliko oziljaka na mojoj dusi je nosio januar. To su razlozi zbog kojih bih najradije da to mogu prespavao ovaj mesec.Odavno vec znam da se u zivotu nista ne desava slucajno,da sve ima svoje razloge.Nisam krivio sudbinu.ali sam se nadao da je u zivotu sve jedna velika vaga,i da sve to jednaput dodje na svoje…mozda bas onda kada se tome najmanje nadamo.A ja sam vec odavno prestao da mislim o nadi.Ali sam ipak veraovao.Nikada nisam gubio veru,uprkos svemu.Da li je u pitanju samo nagovestaj, da ce konacno ovo biti prvi januar u kome necu osetiti bol,i secnje na sve one u kojima sam osetio patnju.
Ne znam da li Djina sluti,koliko svojim prisustvom u mom zivotu,cini ove dane a i noci neobicno lepim.Da budem iskren,ni ja toga nisam bas svestan do kraja.Jer da jesam ne bih se tako cesto pribojavao da je sve ovo sto mi se desava, samo san.Ne pamtim kada sam poslednji put,uzivao u bukvalno svakom trenutku dana,od onog kad me probudi alarm na telefonu,pa sve dok se snu ne predam.Sve ostale stvari u mom zivotu,su preko noci dobile drugi ,treci ni sam ne znam koji vec smisao.Guzva oko reforme na poslu koja skoro sve moje kolege dovodi do granice ludila,svojom neizvesnoscu,mene kao da nije dotakla,daleko od toga da nisam dovoljno posvecen poslu,ali se ni oko cega nisam uzbidjivao.Danima nisam odlazio butik,cak nisam ni preterano pazljivo slusao tetkine vecernje izvestaje o dnevnim pazarima.Bol u ledjima vec danima skroz ignosirem,samo ponekad,cujem mamine prekore da je vec krajnje vreme daposetim doktora,kada vidi moju bolnu grimasu.Znaci sve je potpalo u neku drugu ,ma neku sto i neku dimnziju,sve osim Djine.
Danas ,kada mi je poslala sms da je sa svojom princezom u setnji,pokusao sam da ih zamislim po prlepom suncanom danu,pravom prolecnom.Odmah sam izasao ispred zgrade u kojoj radim,uspeo sam se Milosa Pocerca ulicom,nosili su me koraci lagano,bez narocitog cilja,samo sam pozeleo istovremno uzivamo u prolecnom vremenu,prepunom neznih tonova.Djina u neznosti sa svojim andjelom,a ja razmisljajacu o njoj,njenim predivnim mislima,neznoscu kojom prosto zraci,vremenu koje mi svakim danom sve vise poklanja.Divnim trenucima kada se cujem sa njom.Konacno u Djininom glasu uzivam kao retko u cemu sam uzivao za poslednjih najmanje dve godine.Sa nestrpljenjem cekam takve trenutke…iako zelim toliko toga da joj kazem….zao mi je da u takvim trenucima pricam,radije bih je samo slusao.Beskrajno dugo.Ima predivno srce,koje prosto cujem, i osecam.Imam utisak da se nasi snovi dodiruju,preplicu ,spajaju,ljube,konacno.Noge su me samo na izgled besciljno vodile.To me je srce vodilo,shvatio sam petnestak minuta kasnijedok sam stajao u Karadjoredjovom parku,ispred platoa Hrama Svetog Save,najomiljenijem mestu u svom gradu.Pogledao sam svuda okolo parka,nije bilo slobodne klube,malisani su se u drustvu svojim roditelja,baka,deka igrali,trckarali po januarskom suncu.Zatvorivsi oci za trenutak sam video svoju vilu,u jednom drugom zamisljenom parkicu sa svojom cerkicom kako uziva,razmenjujuci neznosti.Zvonik na Hramu je oznacio da je podne, skolpljene su kazaljke,da li to neko misli na mene? A ja na nju ne mislim samo tada,to kod mene,u mom srcu u odnosu na Djinu, polozaj kazaljki nema takvo znacnje…mislim na nju kad se spremam za posao,na sastanku,na kafi sa kolegama,nocu bas pre nego sto utonem u san,gotovo uvek mislim na nju.Uvek.Prosavsi kroz otvorena vrata Hrama,osetio sam prijatnu svzinu,osvrnu sam se pogledavsi ikone oko sebe,usao u prostor koji je namenjen za paljenje sveca.Pomolio sam se za zdravlje,srecu,dug zivot,ispunjen lepim stvarima,mog malog,i njenog malog andjela,poljubio sam svecu,prekstivsi se,sackao sam dok sveca nije dogorela sasvim, tek onda napustio ovo sveto mesto.Da definitvno mi je pomgao Hram Svetog Save pa da shvatim da je Djina moj,mali andjeo.Okrenuo sam se jos jednom licem ka Hramu,prekrstio se,zatim se iza Narodne bibliotike laganim koracima spustio Branicevskom,za njom i Dubljanskom,jednostavno zeleo sam sa svojim najdrazim ulicicama podelim saznaje, osecanje, radost koje sam poneo iz Hrama Svetog Save….Pogledah u vedro nebo,bez i jednog oblacka,vracarske topole,isao sam za suncem ka Cuburskoj ulici…a u svom srcu sam malo cas napravio mesto za jedno predivno,nezno srce,koje sam protekilih dana noci vec prisvojio.Postalo je deo mene.
Sada ove noci… zelim joj miran,blazen san…i ne samo ove….Ne znam da li sam ikada jos do sada pozelo nesto tako jako iskreno,i cisto,kao sto sada zelim.Da pomolim glavu u Djininu sobu,sada definitvno znam da njena mirisljava postelja najlepse mesto na planeti,jer ona tamo sni.Prekinuo bih disanje na trenutak,ne zeleci da probudim svog malog andjela,mozda bih svojim usnama dotakao zlatni pramen njene divne kosice
(Dalje)
